Šta se dešava u trenutku smrti?

Da bi smo shvatili šta se dešava u trenutku smrti, potrebno je da prvo pogledamo um. U suštini, um je prostor. Nema ni boju, ni težinu, ni miris, ni veličinu. Ni od čega nije sačinjen; nije rodjen, neće umreti. Ni od kuda nije došao, pa nikuda neće ni otići. Ipak, ovaj prostor nije crna rupa; ne podrazumeva nestanak ili nepostojanje.

U odredjenom trenutku, ovaj proces se više ne može odigravati u telu, um ga napušta i tada nastupa smrt. Smrt koja dolazi polako, kao kod side ili raka, izgleda drugačije od one koja nastupa kada se telo dezintegriše usled stajanja na nagaznu minu ili usled saobraćajne nesreće pri velikoj brzini. Ipak, proces koji se odigrava je uvek isti. Bez obzira da li se smrt dogodi u bljesku ili tokom dužeg perioda, energija koja je prožimala celo telo se uvek kreće ka njegovoj centralnoj osi.

Centralni energetski kanal se u hinduizmu nalazi u kičmi, u taoizmu je elipsa koja prolazi kroz telo, a u budizmu se nalazi izmedju tačke koja je osam prstiju iza početne linije rasta kose na vrhu glave i završava se četiri prsta ispod pupka. Iz ove glavne energetske „cevi“ u središtu tela, izlazi pet različitih točkova (čakri, prev.) koji se granaju u 72000 kanala.

Tokom procesa umiranja veza sa spoljašnjim čulima se prvo povlači ka središtu tela i onda se pet točkova utapaju u centralni energetski kanal. Tokom ovog procesa se prvo gubi snaga, oseća se pritisak na telo i čulne impresije postaju nejasne. Zatim gubimo kontrolu nad tečnim elementom, kada imamo osećaj da plutamo po vodi i da nam tečnost ističe iz nosa i usta. Nakon ovoga postajemo suvi i hladnoća se uvlači kroz ekstremitete. Sada, neposredno pred smrt, disanje postaje plitko i oštro i nemeditanti imaju poslednju priliku da koncentrišu um.

U zavisnosti od karme, od impresija upijenih tokom života, može da se pojavi bilo šta, od predivnog osećanja radosnog smisla koje se doživljava nakon Pove do stanja velikog gubitka praćenog strahom i frustracijom. Već ovde karma može postati veoma vidljiva. Na kraju slede tri veoma duga izdisaja – i to je to. Iako u ovom trenutku ljude proglašavaju umrlim, tokom narednih 20 do 30 minuta se nastavlja energetski proces unutar magnetne ose tela.

Ovaj energetski kanal se pojavio kada se naša svest iz prethodnog života sjedinila sa spermatozoidom i jajnom ćelijom naših roditelja. Svaka od ove dve ćelije, čije su genetske informacije obezbedile osnovu za naša sadašnja tela, nosila je dodatni energetski naboj. Kako su bilioni ćelija stvorili naša ljudska tela, bela energija se usmerila nagore i sada se nalazi oko osam prstiju iza početne linije rasta kose, na temenu naše glave.

Istovremeno, crvena energija se pokrenula nadole i sada senalazi četiri prsta ispod pupka u središtu tela. Izmedju ova dva pola leži osa sa gore pomenutim točkovima i kanalima. Nakon prestanka disanja, tokom sledećih deset do petnaest minuta, bela energija sa vrha glave se kreće na dole, ka srcu. Dok se spušta, doživljavamo prelepu jasnu svetlost, nalik mesečini, dok nestaju tridesettri osećanja koja potiču iz ljutnje. Mnogi čuju produženi zvuk sloga HANG i sećanje je toliko jasno da često vidimo bića koja su umrla pre nas.

Nakon toga, iz tačke četiri prsta ispod pupka, uzdiže se crvena svetlost. Osećanje je veoma moćno i svetlost je poput dubokog zalaska Sunca. Dok se kreće ka srcu, za šta je takodje potrebno deset do petnaest minuta, mnogi čuju duboku vibraciju sloga A. Tada nestaje četrdeset osećanja vezanosti i oseća se neopisiva radost. Dvadeset do trideset minuta nakon smrti ove dve energije se sjedinjuju u središtu grudi i sve postaje crno. Dok se to dešava, rastapa se sedam osećanja koja potiču iz neznanja.

Zatim se pojavljuje blistava svetlost – potpuno vanlična svesnost. Ako možemo da održimo ovo stanje, meditacija se na tibetanskom zove „tugdam“. To znači da se um nalazi na nivou srca u stanju koje ne odvaja unutrašnju i spoljašnju istinu. Tada, otvorena, jasna i beskrajna suština uma prožima sva vremena i sve pravce; ovo je svesnost lama poput Karmape. Poredi se sa susretom deteta i njegove majke i, ako može biti održana, nastupa pravo prosvetljenje. Tada nestaje svaka odvojenost izmedju prostora i energije, kao i izmedju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Svako ko ne može da održi ovo stanje gubi svest. Pominje se period od tri do četiri nesvesna dana nakon smrti.

Kada se nakon smrti osoba probudi, imaće osećaj da nešto u osnovi nije u redu. Čak iako je telo očuvano, izbegavaće da ga pogleda i umesto toga će pokušavati da pobegne. Ovo stanje je veoma zbunjujuće, jer pošto nema telo, na koje god mesto da pomisli, osoba će se tamo automatski naći. Takodje, inteligencija je mnogo oštrija nego tokom života, medjutim iako možemo da čitamo misli živih, ne možemo da komuniciramo sa njima. Kada sednemo na stolicu, ljudi sedaju na nas, a kada im se obratimo, oni jednostavno odlaze. Uprkos toliko mnogo znakova, bića ne žele da znaju da su mrtva. Nakon tri nesvesna dana, sledi nedelja tokom koje ljudi nastavljaju da borave unutar naviknutog sveta svog prethodnog života. Tada više niko ne može da izbegne spoznaju da više nema fizičko telo. Ova spoznaja se može učvrstiti kada stanemo pred ogledalo i ne vidimo odraz. Neki to otkrivaju dok hodaju po finom pesku ne ostavljajući otiske a drugi mogu da urone ruke u ključalu vodu i da se ne opeku. U tom trenutku um shvata: „Sada sam mrtav, više nemam telo,“ i ovo predstavlja tako veliki šok da se svest gubi po drugi put.

Dok nastavljamo da se vezujemo i opiremo kao i uvek, tokom sledećih ne više od pet i po nedelja (tako da ova tri medjustanja ne traju duže od sedam nedelja), najjača sklonost se probija kroz druge impresije uma. Ako nema lame ili dobro savladane meditativne prakse da nam pomogne, ove sklonosti odlučuju o pravcu našeg sledećeg rodjenja. Iako ljudsko područje pruža veliki izbor karmičkih mogućnosti, od patnji muslimanki i ljudi u Africi, sve do slobodnog i luksuznog načina života u predgradjima na Zapadu, iz sklonosti uskladištenih u umu mogu da se pojave i pet različitih neljudskih nivoa postojanja.

Tri vrste područja bogova se pojavljuju iz osećanja ponosa. Ako smo činili dobra dela, ali sa osećanjem „ja radim nešto za tebe,“ ona nisu oslobadjajuća već, u zavisnosti od inteligencije, proizvode najprijatnije nivoe svesti: ili će nam želje biti automatski ispunjene u šest „područja želje“, ili ćemo uživati u estetskom zadovoljstvu u sedamnaest „područja oblika.“ Najviši medju bogovima su oni koji borave u četiri stanja intenzivne apstrakcije. Pošto iluzija odvojenog sopstva istrajava u svima, kada zalihe dobrih impresija budu istrošene, bogovi padaju i na površinu svesti izbijaju druga osećanja i odgovarajuća okruženja.
.
Ako se kao dominantno osećanje pojavi ljubomora, bića otkrivaju da se nalaze u skladištima oružja. Ranije su tragali za mačevima, ali danas bi to verovatno bilo automatsko oružje. Ova bića duboko uznemirava kada drugi uživaju u većoj radosti od njih samih. Ako kao najjače uznemirenje ispliva konfuzija, um može pokušati da se sakrije medju stenama i žbunjem i, ako životinje odu tamo da se pare, možemo utrčati medju njih. Tako, bića završavaju sa četiri šape i prelepim krznenim kaputom koji nose i leti i zimi. Takodje je moguće da pohlepa, koja već tokom ovog života čini bića vidljivo nesrećnim, postane dominantno osećanje. Iako neki ljudi imaju sve, njihovi posedi ih samo zarobljavaju.

Nakon smrti, ovo opšte stanje se kondenzuje u žudnju za hranom i pićem. Neki onda pomisle da su im stomaci veliki kao San Francisko a usta kao ušice igle, dok drugi doživljavaju da svaka hrana postaje vatra ili da im je otimaju nezgodne aveti. Najgore zagadjenje uma ipak čine ljutnja i zlonamernost, koje sazrevaju u formi najvećeg bola. Ova stanja su danas poznata kao paranoja, dok se tradicionalno razlikuje osam nivoa patnje usled vreline i osam usled hladnoće. Pored toga, postoje „susedna“ i „povremena“ stanja.

Kao što je već pomenuto, želje su prouzrokovale ovaj sadašnji ljudski život i nastaviće da to čine i ubuduće. Ali, karma je „lepljiva“ i ima višestruka dejstva – nakon odlučivanja područja ponovnog rodjenja, dalje odredjuje vrstu tela koje ćemo dobiti, okruženje u kome ćemo se roditi i šta će nam biti motivacija u životu.

Sažeto iz Tibetanske knjige mrtvih